Zašto se fizička igra ne posmatra samo kao trošenje energije

Kada dete trči, penje se i skače, odrasli to najčešće opisuju kao trošenje viška energije, dakle kao nešto što treba da se desi da bi dete kasnije bilo mirno. To jeste tačno, ali je samo najmanji deo onoga što se u tim trenucima dešava. Dok se kreće, dete istovremeno gradi mišićnu snagu, koordinaciju, ravnotežu, prostornu orijentaciju i sposobnost da proceni rizik, a uz sve to i sposobnost da izdrži neuspeh i pokuša ponovo. Ono što roditelje najviše iznenadi jeste da se veštine koje se kasnije koriste za sedenje u klupi, za držanje olovke i za praćenje reda u tekstu grade upravo kroz krupne pokrete u ranom uzrastu, dakle kroz penjanje, visenje, guranje i kotrljanje. Zbog toga se u savremenom pristupu igra ne deli na korisnu i na obično trčanje, jer je i to trčanje deo učenja.

Krupna i fina motorika, dakle dva pojma koja se stalno mešaju

Krupna motorika obuhvata pokrete velikih mišićnih grupa, dakle hodanje, trčanje, penjanje, skakanje, bacanje i hvatanje lopte i održavanje ravnoteže. Fina motorika obuhvata precizne pokrete šake i prstiju, dakle hvatanje sitnih predmeta, crtanje, sečenje makazama, kopčanje dugmadi i vezivanje pertli. Ono što se u praksi najčešće ne zna jeste da fina motorika ne može da se razvije bez prethodno razvijene krupne motorike, jer šaka radi precizno samo kada su rame, lakat i trup dovoljno stabilni da je drže mirno. Praktično to znači da dete koje ima slab rameni pojas i slabu stabilnost trupa teško drži olovku, brzo se umara pri crtanju i pisanju i često se oslanja glavom na sto, a rešenje za to nije više vežbi pisanja nego više penjanja, visenja i guranja. Upravo zbog toga se u razvojnoj praksi kaže da pisanje počinje na ljuljašci, a ne za stolom.

Zašto je ljuljanje mnogo više od zabave

U unutrašnjem uhu se nalazi sistem koji registruje položaj i kretanje glave u prostoru, a on je osnova za ravnotežu i za orijentaciju. Taj sistem se razvija isključivo kroz kretanje, i to kroz ljuljanje, okretanje, kotrljanje, naginjanje i promenu položaja glave, dakle kroz sve ono što deca sama traže na igralištu. Kada je taj sistem dobro razvijen, dete stabilno stoji i sedi, lakše prati pogledom liniju teksta, ne muči mu se u vožnji i sigurnije se kreće kroz prostor. Kada nije dovoljno stimulisan, javljaju se nesigurnost pri hodu po nesigurnoj podlozi, strah od visine i od ljuljanja, ali i suprotno, dakle dete koje se stalno vrti i ne može da miruje. Zbog toga se ljuljanje i vrtenje ne posmatraju kao razonoda nego kao potreba, a deci se u tome ne postavlja granica po vremenu nego po njihovoj reakciji, dakle prati se da li uživaju ili im postaje neprijatno.

Šta znači da je detetu potreban rad mišića

Pored ravnoteže, postoji i sistem koji detetu govori gde se u prostoru nalaze njegove ruke i noge i koliko snage koristi, a taj osećaj dolazi iz mišića i zglobova. On se najsnažnije aktivira kada mišići rade protiv otpora, dakle kada dete gura, vuče, nosi nešto teško, penje se, visi o rukama, skače i provlači se. To je ono što se u praksi naziva težak rad za telo i ima jednu izuzetno korisnu osobinu, dakle taj tip aktivnosti deluje organizujuće i smirujuće, pa se često koristi kod dece koja teško nalaze mir pre spavanja ili pred sedenje. Praktično, dete koje je pre boravka u zatvorenom prostoru pola sata guralo, nosilo i penjalo se, po pravilu lakše sedi i duže se zadržava na jednoj aktivnosti. Zbog toga se pre zahtevnijih zadataka, dakle pre crtanja i pre učenja, deci često predloži nekoliko minuta upravo takve igre.

Zašto se ceni penjanje, iako roditeljima izaziva nelagodu

Penjanje je jedna od najkompletnijih aktivnosti u ranom uzrastu, jer istovremeno traži nekoliko sposobnosti. Dete pri penjanju koristi obe strane tela naizmenično, dakle levu ruku sa desnom nogom, i time gradi saradnju dve moždane hemisfere, što je osnova za kasnije veštine kao što su vožnja bicikla, sečenje makazama i pisanje. Uz to se gradi snaga šaka i ramena, jača se stisak, a razvija se i procena, dakle dete uči da izmeri da li može da dohvati sledeći oslonac. Poseban deo je odnos sa rizikom, jer dete koje se penje uči da proceni sopstvene granice, a to je veština koja se ne može naučiti gledanjem. Zbog toga se u savremenim igraonicama i vrtićima primenjuje pravilo da se detetu ne pomaže da se popne na visinu na koju ne može samo, jer ono što dete može samo da savlada, ume i da siđe, dok se sa mesta na koje je podignuto ne ume vratiti.

Kako se prepoznaje da je detetu potrebno više kretanja

Postoji nekoliko znakova koje roditelji često povežu sa ponašanjem, a koji se u velikom broju slučajeva rešavaju povećanjem kretanja. Prvi je teško smirivanje uveče i dugo uspavljivanje, iako je dete umorno. Drugi je stalna potreba za pomeranjem u situacijama u kojima se očekuje mirovanje, dakle za stolom, u restoranu i u vrtiću. Treći je brzo umaranje pri crtanju i izbegavanje aktivnosti koje traže preciznost, kao i neuobičajen položaj tela pri crtanju. Četvrti je česta nespretnost, dakle sudaranje sa nameštajem, obaranje čaše i teško procenjivanje razdaljine. Peti je izbegavanje penjanja i ljuljanja iz straha. Nijedan od ovih znakova sam po sebi ne znači problem, ali njihova kombinacija je poziv da se u dan doda više fizičke igre, a ako se stanje ne menja i utiče na svakodnevni život, razgovara se sa pedijatrom i sa stručnjacima za razvoj.

Koliko kretanja detetu zaista treba

Preporuke koje se koriste u svetu su vrlo konkretne i vredi ih znati. Za decu predškolskog uzrasta se preporučuje najmanje tri sata različitih aktivnosti u toku dana, dakle sve što uključuje kretanje, a od toga bar jedan sat živahnije aktivnosti u kojoj se dete zaduva. Za decu školskog uzrasta se preporučuje najmanje sat vremena umerene do intenzivne aktivnosti dnevno, uz vežbe koje jačaju mišiće i kosti nekoliko puta nedeljno. Ono što je važno razumeti jeste da se to vreme ne sakuplja u jednom treningu nego se skuplja kroz ceo dan, dakle kroz odlazak u vrtić peške, kroz igru u parku, kroz penjanje i kroz slobodnu igru. Isto tako, za najmlađi uzrast se ne preporučuje dugo sedenje u kolicima i u stolici, dakle ograničava se vreme u kome je dete nepokretno, jer se u ranom uzrastu razvoj gradi kroz pokret, a ne kroz posmatranje.

Kako se fina motorika razvija bez ijednog radnog lista

Roditelji često misle da se fina motorika vežba isključivo pisanjem i bojenjem, a u stvarnosti se najbolji rezultati postižu kroz igru koja detetu deluje kao igra. Odlične aktivnosti su gnječenje i valjanje testa i plastelina, cepanje i gužvanje papira, nizanje perli, umetanje sitnih predmeta u posude, otvaranje i zatvaranje poklopaca, štipaljke, sečenje makazama, građenje kockama i igra vodom i peskom. Vrlo korisne su i svakodnevne obaveze, dakle kopčanje jakne, vezivanje, sipanje soka, mazanje hleba i pomaganje u kuhinji, jer se u njima veština koristi sa smislom. Kod najmlađih se pri svemu tome pazi na veličinu predmeta, jer sitni delovi predstavljaju opasnost od gušenja kod dece do treće godine, pa se takve aktivnosti izvode uz stalan nadzor odraslog. Zajednička osobina svih ovih igara jeste da dete radi rukama, a ne prstom po ekranu, a to je razlika koja se u razvoju vidi.

Zašto slobodna igra daje više od organizovanih vežbi

U organizovanoj aktivnosti dete radi ono što je odrasli osmislio, dakle vežba ono što je predviđeno. U slobodnoj igri dete samo bira izazov, i to gotovo uvek bira tačno onaj koji je na granici njegovih trenutnih mogućnosti, jer ga upravo to privlači. Zbog toga se u slobodnoj igri istovremeno razvijaju i telo i planiranje, dakle dete smišlja šta hoće da uradi, proba, ne uspe, promeni pristup i pokuša ponovo. Uz to se razvija i socijalni deo, dakle dogovaranje, čekanje reda, deljenje prostora i rešavanje sukoba. Praktična posledica je da detetu u toku dana treba i vreme koje nije isplanirano, dakle vreme u kome odrasli ne vodi igru nego je samo prati. To ne znači odsustvo nadzora, jer nadzor uvek postoji, nego odsustvo stalnog usmeravanja, i upravo tu se dešava najveći deo učenja.

Šta odrasli može da uradi, a šta ne treba

Uloga odraslog je vrlo važna, ali je drugačija nego što se očekuje. Ono što pomaže jeste obezbediti prostor i vreme, ponuditi materijal, biti u blizini i komentarisati ono što dete radi umesto da se sve rešava umesto njega. Vrlo korisno je i imenovanje pokreta i osećaja, dakle rečenice kojima se opisuje šta dete radi, jer se time gradi i rečnik. Ono što najviše odmaže jeste stalno upozoravanje bez razloga, dakle ponavljanje da će dete pasti i da ne sme, jer se time kod deteta gradi nesigurnost umesto procene. Isto tako, ne pomaže ni podizanje deteta na visinu koju samo ne može da dostigne, ni rešavanje svakog izazova umesto njega, jer se time oduzima upravo onaj deo iz koga se uči. Najbolji pristup je jednostavan, dakle postaviti jasne granice bezbednosti, a unutar njih pustiti dete da isprobava.

Zašto zima i grad menjaju sliku i šta se tada radi

U našim uslovima postoji period od nekoliko meseci u kome je boravak napolju bitno smanjen, a upravo tada se kod dece najviše primeti nemir i teško smirivanje. Razlog je jednostavan, dakle potrebe za kretanjem se ne smanjuju zimi, a mogućnosti se smanjuju. Zbog toga se u tom periodu planira zatvoreni prostor u kome dete može da se penje, ljulja, skače i provlači, jer se te potrebe ne mogu zameniti stolnim igrama. U stanu se puno postiže i vrlo jednostavnim rešenjima, dakle jastucima na podu za prevrtanje, tunelima od ćebadi, guranjem korpe sa igračkama, nošenjem flaša sa vodom i improvizovanim poligonom. Uz to, i po hladnom vremenu se planira kraći boravak napolju, jer se deca ne razboljevaju od hladnoće nego od boravka u zatvorenom i prepunom prostoru. Kada se to isplanira, razlika u ponašanju deteta u toku zime je vidljiva.

Šta roditelj može da očekuje po uzrastima

Da bi se lakše pratilo, korisno je znati opšti okvir, uz napomenu da se deca razlikuju i da se manja odstupanja smatraju normalnim. Do treće godine se gradi osnova, dakle hodanje, trčanje, penjanje na nisko, šutiranje lopte i prvi pokušaji skakanja obema nogama, uz finu motoriku koja se kreće od punog hvata ka hvatu prstima. Između treće i pete godine se javljaju skakanje na jednoj nozi, stajanje na jednoj nozi nekoliko sekundi, vožnja tricikla, sečenje makazama i crtanje prepoznatljivih oblika. Između pete i sedme godine se usavršavaju ravnoteža, preskakanje, hvatanje lopte u vazduhu, vožnja bicikla bez pomoćnih točkova i sve preciznije crtanje i pisanje. Ono što je najvažnije nije poređenje sa vršnjacima nego napredak samog deteta kroz vreme, a ako roditelj primeti da se napredak zaustavio ili da dete izbegava celu grupu aktivnosti, o tome se razgovara sa pedijatrom. Ovaj tekst je informativnog karaktera i ne zamenjuje savet stručnjaka.