Deljenje nije stvar vaspitanja nego razvoja

Kada dete od dve godine odbije da da igračku, prva reakcija roditelja je nelagoda i osećaj da su nešto propustili u vaspitanju. U stvarnosti, dete tog uzrasta još nema razvijenu sposobnost da zamisli kako se drugo dete oseća, pa deljenje za njega jednostavno nema smisla. Ta sposobnost se razvija postepeno, negde između treće i pete godine, i ne može se ubrzati zahtevom. Ono što se može uraditi jeste da se detetu pruži što više prilika da tu veštinu vežba, a upravo se zato socijalizacija dece kroz igru sa vršnjacima smatra toliko važnom.

Faze igre po uzrastu, od posmatranja do zajedničke igre

Igra se razvija kroz prepoznatljive faze. Najmlađa deca uglavnom posmatraju drugu decu, zatim se igraju sama pored njih, što se naziva paralelna igra i traje otprilike od druge do treće godine. Oko treće i četvrte godine javlja se igra u kojoj deca dele materijal i komentarišu jedno drugo, ali svako i dalje ima svoj cilj. Prava zajednička igra sa podelom uloga i dogovorom o pravilima dolazi obično posle četvrte godine. Kada roditelj zna u kojoj je fazi dete, prestaje da očekuje nemoguće i lakše prepoznaje napredak.

Zašto je vlasništvo nad igračkom detetu tako važno

Za malo dete igračka koju drži u ruci u tom trenutku je deo njega samog. Zato oduzimanje te igračke ne doživljava kao nepravdu nego kao gubitak, i zato reakcija ume da bude nesrazmerno jaka. Kod kuće se ovo dodatno pojačava ako dete ima igračke koje niko nikada ne dira, pa se u zajedničkom prostoru prvi put sreće sa drugačijim pravilom. Razumevanje tog osećaja pomaže roditelju da reaguje mirno, bez stida i bez pridike, jer dete u tom trenutku ne testira granice nego brani nešto svoje.

Kada roditelj treba da se umeša a kada ne

Ovo je najkorisnije pravilo u celom tekstu. Ako se deca prepiru, pregovaraju, povlače igračku i pri tom niko nije ugrožen, roditelj ne interveniše, jer se upravo tu uči pregovaranje. Ako postoji fizička opasnost, ako je jedno dete znatno jače ili ako se situacija ponavlja i jedno dete stalno gubi, roditelj ulazi. Praktičan pristup je da se prvo priđe bliže i posmatra, jer sama blizina odrasle osobe često smiri situaciju bez ijedne reči. Prerana intervencija deci oduzima priliku da sama nađu rešenje.

Kako se rešava otimanje igračke bez kazne i bez pridike

Postupak je kratak i uvek isti. Prvo se stane između dece i mirno zaustavi radnja. Zatim se imenuju osećanja obe strane, ti si hteo taj auto, a on se još igra sa njim. Potom se ponudi rešenje koje dete može da razume, sačekaćemo da završi, a dotle možemo ovo. Na kraju se pohvali svako ponašanje koje ide u dobrom smeru, i to konkretno, lepo si sačekao. Ovaj obrazac deluje sporo, ali posle nekoliko ponavljanja deca počinju sama da ga koriste.

Zašto rečenica podeli sa drugom decom ne funkcioniše

Ta rečenica detetu ne govori šta treba da uradi, nego samo da je ono što radi pogrešno. Umesto nje, mnogo bolje rade konkretna uputstva, daj mu jedan auto pa se igrajte zajedno, ili pitaj ga da li može i tebi. Konkretno uputstvo detetu daje scenario koji može da ponovi, dok opšta poruka ostavlja detetu da samo pogodi šta se od njega traži. Isto važi i za pohvalu, jer pohvala koja opisuje ponašanje uči više od pohvale koja samo kaže bravo.

Redosled i čekanje na red, veština koja se uči vremenom

Čekanje na red je za malo dete izuzetno teško, jer još nema osećaj za trajanje vremena. Zato pomaže sve što čekanje čini vidljivim, brojanje, kratka pesmica ili jasno određena granica kao što je do kraja ove igre. Bitno je i da obećanje bude ispunjeno, jer dete koje jednom dočeka svoj red mnogo lakše čeka sledeći put. Kod starije dece se prelazi na dogovor, gde deca sama određuju redosled, što je već ozbiljan korak u razvoju.

Šta raditi kada je vaše dete ono koje uzima

Prvo, ne stideti se, jer je to potpuno uobičajeno ponašanje u ranom uzrastu. Drugo, ne insistirati na javnom izvinjenju koje dete izgovara napamet, jer izvinjenje bez razumevanja ne uči ničemu. Umesto toga, detetu se pomogne da vidi posledicu, vidi, sada je tužan, i ponudi mu se način da to popravi, možemo mu vratiti auto ili dati drugi. Treće, obratiti pažnju na uzrok, jer se ovakvo ponašanje pojačava kada je dete umorno, gladno ili preplavljeno gužvom. Vrlo često pauza rešava više od bilo kakvog razgovora.

Šta raditi kada je vaše dete ono kome uzimaju

Ovde je najveći rizik da roditelj reši situaciju umesto deteta. Umesto toga, detetu se daje rečenica koju može da upotrebi, reci mu da se ti još igraš, i pusti mu se prilika da to pokuša samo. Ako pokušaj ne uspe, roditelj pomaže, ali tako da dete ostane učesnik, a ne posmatrač. Ono što treba izbegavati je poruka da uvek treba popustiti radi mira, jer dete tako uči da su njegove potrebe manje važne. Cilj nije da dete pobedi u sukobu, nego da nauči da traži svoje mirno i jasno.

Zašto je zajednički prostor za igru najbolje mesto za ovo učenje

Ove veštine se ne mogu naučiti u prazno, potrebna je stvarna situacija sa stvarnom drugom decom. U zajedničkom prostoru za igru dete dnevno prođe kroz desetine malih pregovora, čekanja i dogovora, i to u okruženju u kojem odrasla osoba može da pomogne kada zatreba. Deca koja redovno borave u takvom okruženju po pravilu lakše ulaze u vrtićku i školsku grupu, jer im situacija nije nova. Roditelji to najčešće primete tek kroz nekoliko nedelja, kada dete počne samo da nudi rešenje umesto da traži pomoć.