Zašto se proslava sa decom planira drugačije od svake druge

Kod proslava na kojima su prisutna samo odrasla lica, planiranje se svodi na prostor, hranu i muziku. Kada su na proslavi i deca, a naročito kada su različitog uzrasta, dodaju se pitanja koja odlučuju o tome kako će ceo dan proteći. Prvo je ritam, dakle mala deca imaju svoje vreme za obrok i za odmor i ne mogu se prilagoditi rasporedu odraslih. Drugo je prostor, dakle deca traže mesto na kome se mogu kretati, a ne samo stolicu za stolom. Treće je nadzor, dakle neko mora da vodi računa o deci dok su roditelji za stolom. Četvrto je trajanje, jer se kod dece raspoloženje menja brzo. Zbog toga se proslave sa decom planiraju od najmlađeg gosta ka najstarijem, a ne obrnuto, i upravo je to najveća razlika u odnosu na klasičnu proslavu.

Kada se planira krštenje i koliko traje slavlje

Krštenje je porodični događaj koji ima svoj crkveni i svoj porodični deo, pa se planiranje pravi oko sata obreda. Obred se najčešće obavlja u prepodnevnim satima, a slavlje se organizuje neposredno posle njega, dakle najčešće u periodu ručka, jer se time poštuje i ritam najmlađih. Realno trajanje porodične proslave sa decom je oko dva do tri sata, i to je vreme u kome se stigne sve, dakle obrok, čestitanje, torta, fotografisanje i igra. Duže od toga se u praksi retko isplati, jer se posle tri sata najmlađa deca umore i raspoloženje pada. Za porodicu je najkorisnije da unapred napravi jednostavan raspored po satima, dakle kada je dolazak, kada je obrok, kada je torta i kada je predviđen kraj, jer se tada gosti sami usklade i niko ne mora ništa da improvizuje.

Koliko unapred se rezerviše i šta se dogovara odmah

Za termine koji su najtraženiji, dakle vikendom i u periodima slave i praznika, prostor se rezerviše nekoliko nedelja do dva ili tri meseca unapred, a kod krštenja se rezervacija najčešće vezuje odmah za dogovoreni datum obreda. Pri rezervaciji se odmah dogovara i nekoliko stvari koje kasnije spašavaju dan. Prvo je okvirni broj gostiju, i to razdvojeno na odrasle i na decu, jer se po tome određuju i raspored stolova i količina hrane. Drugo je da li ima beba i najmlađe dece, jer se tada obezbeđuju mirniji kutak, mesto za previjanje i prostor za kolica. Treće je da li se dovodi fotograf i kada mu je potrebno svetlo i mesto. Četvrto je da li se torta i kolači donose ili se poručuju. Peto je da li postoje gosti sa posebnim potrebama u ishrani, o čemu govori naredni pasus.

Kako se planira hrana kada su za stolom i deca i odrasli

Meni je najčešća tema oko koje se lome koplja, a rešenje je jednostavnije nego što deluje. Za odrasle se planira uobičajen izbor, a za decu se priprema poseban i jednostavan meni, dakle jela koja deca zaista jedu, bez jakih začina i bez komplikovanih kombinacija, jer se najlepše osmišljena jela kod dece najčešće vrate netaknuta. Uz to se planira i vreme, dakle deca jedu ranije od odraslih i njihov obrok ne treba da čeka svečani deo. Ako je krštenje u periodu posta, unapred se dogovara i posna varijanta, kako bi svi gosti imali izbor. Poseban i vrlo važan deo su alergije i netolerancije, dakle pri rezervaciji se navodi ako neko od gostiju ne sme orašaste plodove, jaja, mleko ili gluten, jer se time meni prilagođava, a to je pitanje bezbednosti, a ne ukusa. Kod dece se uz to obavezno planira i dovoljno vode i sokova bez previše šećera, jer se u igri brzo gubi tečnost.

Zašto se prostor deli na zonu za igru i zonu za sedenje

Najbolji rezultat kod porodičnih proslava daje jednostavno pravilo, dakle prostor se deli tako da deca imaju gde da se igraju i da to bude u vidnom polju odraslih, a odrasli imaju gde mirno da sede. Kada se to ne odvoji, dešava se ono što svi znaju, dakle deca trče između stolova, roditelji stalno ustaju, a razgovor se ne završi. Kada su dve zone jasne, roditelji sede i vide svoju decu, a deca imaju svoje mesto i ne ometaju obrok. Uz to se planira i mirniji kutak za bebe i za decu koja se umore, dakle mesto sa manje buke gde se može odspavati ili smiriti. Kod većih grupa se planira i kretanje, dakle put od ulaza do stolova i do toaleta koji ne prolazi kroz zonu igre. Sve to su detalji koji se ne primete kada su dobro urađeni, a vrlo se primete kada nisu.

Kako se uklapaju deca vrlo različitog uzrasta

Na krštenjima i porodičnim slavljima se najčešće nađu deca od nekoliko meseci do školskog uzrasta, i to je situacija koja traži plan. Najmlađi traže mirno mesto, bezbednu podlogu i prostor bez sitnih delova, deca između druge i četvrte godine traže kretanje i jednostavne aktivnosti, a starija deca traže izazov i pravila. Ako se svima ponudi isto, jedni će se dosađivati, a drugi neće moći da prate. Zbog toga se u praksi radi razdvajanje po grupama u toku programa, dakle jedan deo prostora i jedan deo vremena za mlađe, a drugi za starije, ili se biraju aktivnosti u kojima starija deca imaju ulogu pomoćnika. Kod dece koja se ne poznaju, prvih petnaest minuta je uvek najvažnije, jer se tada formiraju grupe, pa je dobro da tada postoji vođena aktivnost koja ih spoji.

Zašto animator nije zabava nego organizacija

Kada se u prostoru nađe petnaestoro dece, pitanje nije da li će se igrati nego da li će igra imati oblik. Uloga animatora je pre svega da usmeri energiju, da uključi svako dete, uključujući i ono koje se povlači, i da spreči da se grupa podeli tako da neko ostane sam. Uz to animator vodi računa o smeni ritma, dakle o tome da se posle živahne igre ubaci smirenija aktivnost, jer se time izbegava da se sva deca istovremeno preumore. Za roditelje to znači da mogu da sednu i da provedu vreme sa gostima, što je i smisao proslave. Bitno je i da program bude prilagođen uzrastu, dakle za najmlađe kratke aktivnosti od nekoliko minuta, a za stariju decu igre sa pravilima i takmičenja, jer se ista igra kod trogodišnjaka i kod osmogodišnjaka ponaša potpuno različito.

Kako se planira svečani deo bez gubljenja pažnje dece

Na krštenju i na porodičnim proslavama postoji svečani deo, dakle čestitanje, govor kuma, sečenje torte i fotografisanje. Kod dece taj deo funkcioniše samo ako je kratak i jasno najavljen, jer se pažnja u tim uzrastima ne drži dugo. Praktično rešenje je da se svečani deo stavi u sredinu proslave, dakle ne odmah po dolasku, kada su deca još u fazi upoznavanja prostora, i ne na kraju, kada su već umorna. Pre samog čina se deci kaže šta sledi i koliko traje, jer deca mnogo lakše sarađuju kada znaju plan. Za fotografisanje se planira nekoliko minuta u jednom potezu, a ne stalno prekidanje igre, jer se time i dobijaju prirodnije fotografije i ne kvari ritam. Kod krštenja se uz to dogovara i ko drži dete tokom fotografisanja, jer se najlepše fotografije dobijaju kada je beba sita i odmorna, a ne u trenutku kada je red na fotografa.

Šta porodica priprema, a šta prostor

Da bi se izbegli nesporazumi, dobro je unapred podeliti obaveze. Prostor po pravilu obezbeđuje sto i posluživanje, osnovnu dekoraciju, prostor za igru, animatore ako su dogovoreni i mesto za tortu i za poklone. Porodica najčešće donosi tortu ako je poručena kod poslastičara, sitnice za goste, eventualne posebne detalje dekoracije i sve što je vezano za sam obred. Uz to se dogovara ko dočekuje goste i gde se ostavljaju jakne i kolica, jer se to na krštenjima često previdi, a u hladnijem delu godine je vrlo bitno. Korisno je napraviti i kratku listu stvari koje se nose, dakle rezervna odeća za dete, pelene i vlažne maramice, omiljena igračka za smirivanje i punjač za telefon, jer se upravo te sitnice zaborave kada se sve svede na svečanu odeću i na tortu.

Zašto se buka i osvetljenje planiraju kod najmlađih gostiju

Ovo je detalj koji odrasli retko primete, a bebe i mala deca ga osećaju izuzetno jako. Glasna muzika u zatvorenom prostoru za bebu nije samo neprijatna nego je i zamorna, jer njen slušni sistem još nije naviknut na taj nivo zvuka, pa se kod male dece posle kratkog vremena javljaju plač i nemir koji roditelji pripišu umoru. Isto važi i za jako i treperavo svetlo. Zbog toga se kod proslava sa bebama muzika drži na nivou na kome se razgovor odvija normalno, a jači zvuk se ostavlja za deo programa u kome se deca igraju. Uz to se planira i mesto u prostoru koje je tiše, gde se beba može podojiti, nahraniti i uspavati, jer to skoro uvek zatreba. Kada se to obezbedi, roditelji sa najmlađom decom ostaju do kraja, umesto da odlaze posle pola sata.

Kako se planira kraj proslave

Kraj je deo koji se najviše improvizuje, a mnogo dobija kada se isplanira. Prvo, kraj se najavljuje deci petnaestak minuta unapred, jer deca vrlo teško podnose nagli prekid igre. Drugo, poslednja aktivnost se bira tako da bude smirujuća, dakle sedeća igra, priča ili zajednička fotografija, čime se energija spušta pre odlaska. Treće, paketići i sitnice za goste se dele na kraju, a ne u toku proslave, jer se time izbegava da deca prestanu da se igraju i da se bave sadržajem kesice. Četvrto, roditeljima se unapred kaže vreme završetka, kako bi znali kada da dođu po decu ako su ostavili stariju decu. Peto, ostavlja se nekoliko minuta za pakovanje poklona i za oproštaj, jer se u suprotnom sve radi u žurbi. Uz taj plan, proslava se završava mirno, a ne u trenutku opšte zbrke.

Kratka lista koja rešava devedeset odsto pitanja

Ako se sve svede na praktičnu listu, ona izgleda ovako. Odrediti datum i sat prema obredu i prema ritmu najmlađih. Rezervisati prostor na vreme i navesti broj odraslih i broj dece sa uzrastima. Dogovoriti meni za odrasle i poseban meni za decu, uz izričitu napomenu o alergijama. Podeliti prostor na zonu za sedenje i zonu za igru i obezbediti mirniji kutak za bebe. Dogovoriti program po uzrastima i vreme za svečani deo. Napraviti raspored po satima i podeliti ga sa najbližima. Pripremiti listu stvari koje se nose. Najaviti kraj i planirati smirujuću završnicu. Uz tih osam koraka, krštenje i porodična proslava prestaju da budu dan u kome se roditelji najviše umore i postaju ono što treba da budu, dakle prijatan porodični susret koji se pamti po lepim fotografijama, a ne po organizaciji.