Zašto je ovo pitanje danas teže nego pre deset godina

Ekran je danas prisutan u svakom domu i u skoro svakoj situaciji, dakle u kolima, u čekaonici, za stolom i pred spavanje, i upravo zbog te dostupnosti se pitanje više ne postavlja kao da ili ne, nego kao koliko, kada i pod kojim uslovima. Roditelji su pri tome u vrlo nezahvalnom položaju, jer sa jedne strane postoji stalna dostupnost sadržaja koji je namerno napravljen tako da zadrži pažnju, a sa druge strane svakodnevni život u kome je ekran ponekad jedini način da se završi obrok, telefonski razgovor ili put. Zbog toga u ovom tekstu nema osude, jer ekran sam po sebi nije neprijatelj, nego alat koji u malim količinama i u pravim trenucima ne pravi štetu, a u velikim količinama i u pogrešnim trenucima menja i san i pažnju i igru.

Šta preporučuju stručna udruženja

Vredi znati brojeve, jer oni daju orijentir. Za decu do prve godine ekran se ne preporučuje uopšte, uz izuzetak video poziva sa bliskim osobama, jer u tom uzrastu učenje ide isključivo kroz kontakt sa ljudima i kroz istraživanje predmeta rukama. Za decu od druge do pete godine se preporučuje najviše oko jednog sata dnevno, uz naglasak da je manje bolje i da se sadržaj gleda zajedno sa odraslim, koji ga objašnjava i komentariše. Za školski uzrast se ne daje jedan broj nego pravilo doslednih granica, dakle ekran ne sme da istisne san, kretanje, obaveze i druženje. Uz to, sve preporuke naglašavaju i kvalitet sadržaja i kontekst, dakle ista dva sata provedena u zajedničkom gledanju i razgovoru i u samostalnom prelistavanju kratkih snimaka nisu ista stvar. Ovo su preporuke, a ne pravila koja se primenjuju bez razmišljanja, ali su korisna polazna tačka.

Zašto najmlađa deca uče od ljudi, a ne od ekrana

Kod dece do otprilike druge i po godine postoji pojava koju istraživači opisuju kao teškoća u prenošenju naučenog sa ekrana na stvarni svet. Praktično, dete koje na ekranu vidi kako se nešto radi, u stvarnom životu to znatno teže ponovi nego kada mu istu stvar pokaže živa osoba. Razlog je u tome što u ranom uzrastu učenje zavisi od uzajamnog odnosa, dakle od toga da odrasli gleda dete, da reaguje na njegov pogled, da ponovi reč i da sačeka odgovor. Ekran to ne može, jer ne reaguje na konkretno dete. Uz to postoji i pitanje vremena, dakle svaki minut proveden pred ekranom u tom uzrastu je minut u kome nije bilo razgovora, dodira i istraživanja predmeta rukama, a upravo se od toga u tom periodu gradi govor. Zbog toga se za najmlađe i preporučuje da ekrana bude vrlo malo ili nimalo.

Kako ekran utiče na san

Ovo je oblast u kojoj je veza najjasnija i u kojoj roditelji najbrže vide promenu. Ekran deluje na san na dva načina. Prvi je svetlost, jer svetlost ekrana u večernjim satima usporava lučenje hormona koji telu javlja da je vreme za spavanje, pa se uspavljivanje odlaže. Drugi je sadržaj, jer je on uzbudljiv, brz i emocionalno angažujuć, pa dete posle gledanja nije u stanju mirovanja nego u stanju uzbuđenja. Zbog toga se preporučuje pravilo koje se lako pamti, dakle ekran se gasi najmanje sat vremena pre spavanja, a u sobi u kojoj dete spava ekrana nema. Kod dece koja teško zaspu, upravo ta jedna promena često daje rezultat u roku od nekoliko dana, i to je najlakši prvi korak za porodice koje ne znaju odakle da počnu.

Šta se dešava sa pažnjom

Ovde treba biti precizan, jer se često prenose preterane tvrdnje. Ne postoji dokaz da ekran sam po sebi trajno uništava pažnju, ali postoji nešto što se u praksi jasno vidi. Sadržaj koji je pravljen za ekran je brz, smenjuje se u ritmu koji stvarni svet nikada nema i traži vrlo malo napora, jer se nagrada dobija odmah. Kada dete provede dosta vremena u takvom ritmu, obične aktivnosti mu deluju sporo i dosadno, dakle slaganje kocki, slušanje priče i crtanje traže strpljenje koje ekran ne traži. Zbog toga se često javlja obrazac u kome dete kaže da mu je dosadno čim se ekran ugasi. To nije znak da je dete nesposobno za igru nego da mu treba period ponovnog navikavanja na sporiji ritam, a taj period prolazi, po pravilu u roku od nekoliko dana doslednosti.

Zašto je dosada korisna

Ovo je verovatno najkorisnija rečenica u celom tekstu, dakle dosada nije problem koji roditelj treba da reši nego stanje iz koga nastaje igra. Kada detetu nije ponuđen sadržaj, ono prvo protestuje, zatim luta po sobi, pa počne da dodiruje stvari, i tek posle nekoliko minuta se javi ideja. Taj period između dosade i ideje je upravo prostor u kome radi mašta, a ako se on svaki put prekine ekranom ili predlogom odraslog, dete nikada ne stigne do sopstvene ideje. Zbog toga se preporučuje da u danu postoji vreme koje nije popunjeno ni ekranom ni organizovanom aktivnošću, i da odrasli u tom periodu ne rešava dosadu nego je izdrži zajedno sa detetom. U praksi se posle nekoliko dana takvog pristupa deca sama vrate igri, i to obično igri koja je mnogo maštovitija od svega što bi im odrasli ponudio.

Kako se postavljaju pravila koja zaista rade

Zabrana bez plana se retko održi, pa se u praksi koriste jasna i predvidljiva pravila. Prvo, zone bez ekrana, dakle mesta na kojima ekrana nema ni za decu ni za odrasle, i to su po pravilu trpezarijski sto i dečja soba. Drugo, vremena bez ekrana, dakle obroci, vreme pred spavanje i jutro pre polaska. Treće, dogovoreno vreme gledanja koje je unapred poznato, jer je detetu mnogo lakše da prihvati granicu koju zna nego granicu koja se svaki put pregovara. Četvrto, jasan kraj, dakle ekran se gasi na kraju epizode ili posle najave od pet minuta, a ne nasred sadržaja, jer se time izbegava najveći broj sukoba. Peto, pravila važe i za odrasle, jer je model najjači alat koji roditelj ima. Kada su ta pravila postavljena mirno i dosledno, ekran prestaje da bude tema svakodnevne borbe.

Zašto se ekran ne koristi kao nagrada, kazna ni sredstvo za smirivanje

Ovo je pristup koji deluje praktično, a dugoročno stvara više problema nego što rešava. Kada se ekran koristi kao nagrada, on u očima deteta dobija status najvrednije stvari u kući, pa raste želja za njim i raste otpor kada ga nema. Kada se koristi kao kazna, isto se dešava, jer se pažnja stalno vraća na njega. Najosetljiviji je slučaj kada se ekran koristi da bi se dete smirilo pri besu, plaču i frustraciji, jer se time prekida proces u kome dete treba da nauči da izdrži neprijatno osećanje i da se smiri uz podršku odraslog. Kod dece koja se smiruju isključivo ekranom se kasnije često vidi da im je teže da se nose sa manjim frustracijama. Zbog toga se za smirivanje koriste blizina, dodir, reč, izlazak napolje i fizička aktivnost, a ekran ostaje van te uloge.

Šta se stavlja umesto ekrana i zašto to ne mora biti komplikovano

Roditelji često misle da alternativa ekranu mora biti nešto posebno organizovano, a u stvarnosti se najbolje pokazuju vrlo jednostavne stvari. To su igra vodom i peskom, testo i plastelin, kocke, kartonske kutije, kostimi i igra pretvaranja, crtanje, slaganje slagalica, pomoć u kuhinji i obični poslovi po kući. Kod starije dece odlično rade društvene igre, jer u njima postoje pravila, čekanje reda i podnošenje gubitka. Uz to se u dan ubacuje i kretanje, jer se najveći deo nemira posle ekrana najlakše rasteruje fizičkom igrom. Ono što se pokazuje kao najefikasnije jeste da alternativa bude dostupna, dakle da materijal stoji na dohvat ruke i da ne mora da se traži, jer se u praksi bira ono što je najbliže. Ako je najbliži telefon, biće telefon, a ako su najbliže kocke, počeće od kocki.

Kako se prelazi sa mnogo ekrana na manje

Ako je situacija već takva da ekran zauzima veliki deo dana, nagli prekid retko uspeva. Bolje radi postupno smanjenje, dakle prvo se uvode zone i vremena bez ekrana, zatim se ograničava ukupno vreme, pa se tek onda menja sadržaj. Uz to se detetu unapred objasni šta se menja i zašto, jer deca mnogo lakše prihvataju promenu koju razumeju. Prvih nekoliko dana će biti teže, dakle biće protesta i rečenice da je dosadno, i to je očekivano, jer se menja navika. Ono što najviše pomaže jeste da odrasli u tom periodu bude prisutan i uključen, dakle da ponudi zajedničku aktivnost umesto da samo oduzme ekran. Posle tog perioda se po pravilu vraća sposobnost da se dete samo igra, a to je i cilj cele promene.

Šta se prati i kada se traži savet

Umesto brojanja minuta, korisnije je pratiti nekoliko pokazatelja koji govore da li je odnos prema ekranu zdrav. Prvi je san, dakle da li dete zaspi u razumno vreme i spava dovoljno. Drugi je kretanje, dakle da li u danu ima dovoljno fizičke aktivnosti. Treći je igra, dakle da li se dete ume igrati samo i sa vršnjacima kada nema ekrana. Četvrti je ishrana, dakle da li se jede za stolom i bez ekrana. Peti su odnosi, dakle da li ekran zamenjuje razgovor u porodici. Šesti je reakcija na kraj gledanja, jer je izražen i dugotrajan bes svaki put znak da odnos treba menjati. Ako se pojavi više ovih znakova i ako se stanje ne popravlja i pored doslednih pravila, o tome se razgovara sa pedijatrom ili sa psihologom. Ovaj tekst je informativnog karaktera i ne zamenjuje savet stručnjaka, jer se svako dete i svaka porodica razlikuju.