Zašto se dete teško odvaja i zašto je to sasvim normalno

Kada dete zaplače na vratima igraonice ili vrtića, roditelj skoro uvek pomisli da nešto radi pogrešno. U stvarnosti se dešava upravo suprotno, jer strah od odvajanja je znak zdrave i sigurne vezanosti za roditelja. Dete koje plače pokazuje da mu je roditelj važan i da razlikuje poznato od nepoznatog, što je razvojno očekivano. Ono što odlučuje kako će adaptacija proteći nije to da li će suza biti, nego kako roditelj reaguje na njih. Odvajanje deteta od roditelja je veština koja se uči postepeno, kao i svaka druga.

Uzrast i strah od odvajanja, kada se javlja i kada slabi

Strah od odvajanja obično se prvi put javlja negde oko osmog meseca, kada dete shvati da roditelj postoji i kada nije u sobi. Najizraženiji je između prve i druge godine, a kod većine dece počinje da slabi negde oko treće godine, kada dete razvije osećaj za vreme i shvati da se roditelj uvek vraća. To ne znači da starije dete ne može da ima tešku adaptaciju, jer se ona javlja i posle bolesti, selidbe, rođenja bebe ili bilo koje veće promene u porodici. Poznavanje ovog rasporeda pomaže roditelju da ne očekuje od dvogodišnjaka ono što je realno tek za trogodišnjaka.

Kako pripremiti dete danima pre prvog odlaska

Priprema ne počinje na vratima nego nekoliko dana ranije, kroz razgovor. Detetu se jednostavnim rečima objasni gde ide, šta će tamo raditi i ko će biti sa njim, i ta priča se ponavlja mirno i bez preterivanja. Pomaže i da se mesto prvo poseti zajedno, kratko, bez ostajanja, samo da dete vidi prostor dok je roditelj tu. Kod kuće se ista situacija može odigrati kroz igru, sa lutkama koje idu u igraonicu i vraćaju se. Ono što ne pomaže je preterano ubeđivanje i obećavanje da će biti sjajno, jer dete oseti napetost iza tih reči.

Zašto se nikada ne odlazi krišom

Odlazak dok se dete zaigra deluje kao najbezbolnije rešenje i najveća je greška u celom procesu. Dete koje se okrene i ne nađe roditelja doživi iznenadni gubitak, a posledica nije samo plač u tom trenutku nego i to što sledeći put neće ispuštati roditelja iz vida. Umesto da nauči da se roditelj vraća, nauči da roditelj može da nestane bez najave. Adaptacija na igraonicu ide neuporedivo brže kada dete tačno zna šta se dešava, čak i kada mu se to ne dopada.

Ritual opraštanja koji traje kratko i uvek isto

Najbolji oproštaj je kratak, jasan i identičan svaki put. Zagrljaj, jedna ista rečenica o tome kada se vraćate i odlazak bez vraćanja na vrata. Produženo opraštanje sa ponovnim grljenjem i objašnjavanjem produžava napetost i detetu šalje poruku da je i roditelju teško, pa mora da postoji razlog za brigu. Za dete koje još ne razume sate, vreme povratka se objašnjava kroz aktivnost, na primer posle užine ili posle igre napolju. Isti ritual iz dana u dan gradi predvidljivost, a predvidljivost je ono što najviše smiruje malu decu.

Prvi dolazak, zašto je bolje kratko i uspešno nego dugo i teško

Adaptacija se ne meri satima nego uspešnim iskustvima. Bolje je da prvi boravak traje pola sata i završi se lepo, nego da traje tri sata i završi se iscrpljenim detetom. Vreme se produžava postepeno, iz dolaska u dolazak, tempom koji dete pokazuje, a ne tempom koji roditelju odgovara. Većini dece je potrebno između nekoliko dana i dve nedelje da se potpuno opusti u novom prostoru. Ako se od prvog dana traži pun boravak, adaptacija po pravilu traje duže, a ne kraće.

Šta raditi kada dete plače dok odlazite

Prvo, ne vraćati se. Povratak u sobu posle plača detetu pokazuje da plač vraća roditelja, pa se ponašanje pojačava sledeći put. Drugo, ne kritikovati osećanje rečenicama poput nema razloga za plač, jer razlog za dete postoji. Umesto toga, osećanje se imenuje mirno i kratko, tužan si što odlazim, vratiću se posle užine. Treće, dogovoriti se sa osobljem da vas obavesti kada se dete smiri, jer se većina dece smiri u roku od nekoliko minuta posle odlaska roditelja. To saznanje roditelju pomaže gotovo jednako koliko i detetu.

Predmet iz kuće koji olakšava prelazak

Omiljena igračka, ćebence ili neki mali predmet iz kuće imaju veliku ulogu u ovom periodu i u razvojnoj psihologiji se nazivaju prelazni objekti. Oni detetu služe kao most između poznatog i nepoznatog i pomažu mu da samo sebe smiri kada roditelja nema. Zato je dobro da dete u prvim danima ponese nešto svoje, bez obzira na to koliko izgleda izlizano i nevažno. Vremenom, kada se prostor pretvori u poznato mesto, potreba za tim predmetom slabi sama od sebe.

Znaci da se dete zaista adaptiralo

Adaptacija nije završena onog dana kada dete prestane da plače na vratima, jer prestanak plača ponekad znači i povlačenje. Pravi znaci su drugačiji. Dete se u prostoru slobodno kreće i samo bira igru, obraća se osoblju i drugoj deci, jede i odmara bez otpora, a kod kuće spontano priča o tome šta je radilo. Kada se to pojavi, dete nije samo naučilo da izdrži odvajanje, nego se u novom prostoru zaista oseća sigurno.

Greške roditelja koje produžavaju adaptaciju

Nekoliko obrazaca redovno usporava ceo proces. Prvi je nesigurnost roditelja, jer dete čita ton glasa i telo mnogo pre nego reči. Drugi je pregovaranje i podmićivanje nagradama, koje detetu poručuje da se sprema nešto neprijatno. Treći je nedoslednost, dolasci na svakih deset dana, jer se ritam ne uspostavlja. Četvrti je poređenje sa drugom decom pred detetom, koje samo pojačava otpor. Peti je odustajanje posle prva dva teška dana, upravo u trenutku kada većina dece počinje da se otvara.